”Granice postoje samo u našim glavama”-rečenica koja u potpunosti opisuje moje prvo penjačko iskustvo!
Zadnjih godina me veoma privlači jedan vid kretanja po stenama u prirodi, popularno nazvan „Via Ferrata” ili ”Klettersteig” i nedavno mi se pružila prilika da pohađam penjački kurs u organizaciji Nemačkog planinarskog saveza. Za razliku od indoor penjanja, ova vrsta sporta je meni lično puno zanimljivija jer su poligon visoke i opasne stene, što povećava potrebu za potpunom bezbednošću, izborom kvalitetne opreme i dobrim vremenskim uslovima a kao nagradu za sav uložen trud dobijate neverovatne poglede na predele u sklopu kojih se ova penjališta nalaze.
Kurs se sastojao iz dva dela:
- teorijskog-gde smo se upoznali sa opremom, tipovima Via Ferrata, težinskim kategorijama kao i najvažnijm delom a to je bezbednost.
- praktičnog-gde smo dva uzastopna vikenda boravili u prirodi i vežbali sve što smo naučili u teoriji.
Prvi deo je bio u privatnom penjalištu u dolini Kleinwalsertal u Austriji gde sam doživeo trenutak da visim sa litice i uvideo gde su moje trenutne psihofizičke granice. Ono što je kod mene problem nije visina jer ja strah od visine nemam, ja u stvari uživam da budem na nekoj steni-problem je što još uvek ne verujem gurtni na kojoj visim iako sam koristio Edelrid opremu koja je sami vrh kvaliteta. Problem u glavi mi je pravio onaj momenat kada sam uvežbavao odmaranje na steni-treba da okrenem leđa ka provaliji i pustim obe ruke. U tom momentu ostanete da visite samo na gurtni, ja tu jednostavno još uvek ne verujem materijalu od koga je napravljena i za to će mi sigurno trebati vremena.
Drugi deo je bio na prelepom vodopadu Sims u blizini malog mesta Holzgau u Austriji i za mene je bio toliko emotivan da u trenutku kada pišem ovaj tekst uzbuđenje ne prestaje. U trećem razredu srednje škole skakao sam dva puta sa padobranom i od tad nisam osetio ovakav napad adrenalina. Iako je sama ferata težinskog indeksa B-C okruženje i vodopad je čine za početnika mnogo težom-ogromna količina vode, buke, vertikalnih stena i mnogo snega zaglavljenog ispod – savršeno mesto da prevaziđete svoje strahove,zar ne?
Prvi krug mi je od početka bio veoma težak, buka vodopada je nenormalna plus visina i sve to ja nekako popnem i dođem do prve sajle koju moram da pređem a koja se nalazi na metar od vode. Baš na sredini te sajle, tačno ispred vodopada, doživeo sam veoma jak napad adrenalina i straha u isto vreme te sam u trenutku pomislio da neću moći nastaviti dalje a verovatno bi i bilo tako da u blizini mene nisu bila dva iskusna instruktora koji su mi pomogli-lično se uverili da je sve u redu i da mogu dalje da se penjem. Ne znam kako sam završio prvu rundu jer su mi se tresle ruke, gde sam prokomentarisao da sam dostigao svoje granice za taj dan i da ne želim da idem u drugi krug. Imao sam osećaj da imam adrenalin umesto krvi.
Posle kratke pauze, pobeđuje želja da nastavim dalje, potpuno neočekivano i bez straha, mnogo lakše završavam drugi krug, što je za mene lično bila velika pobeda.
Grupa je odlučila da uradi treći krug, ali ja nisam hteo da idem, ne zbog umora, već zbog izuzetno visoke glikemije-kao što sam mislio, previše adrenalina je napravilo karambol što je bio znak da moram da se odmorim i smirim. U takvim situacijama važno je voditi računa o svom zdravlju, vodopad i stene ionako neće otići nikuda. Nošenje insulinske pumpe tokom ovakve sportske aktivnosti je veoma neprijatno, morao sam voditi računa da je sigurnosna oprema ili oštre stene ne oštete. Ono što bih napomenuo kao veoma važno osobama sa dijabetesom kada se odluče za ovakve avanture:
- proverite glikemije obavezno pre kretanja na stenu, gledajte da ne dajete previše insulina jer je uvek bolje, ako već nisu dobre, imati blago povišene glikemije. Hipoglikemija nikako nije poželjna na ovakvim mestima jer može stvoriti dezorjentaciju i gubitak snage.
- Uvek ponesite sa sobom dosta desktroze ili šta već nosite za hipoglikemiju, spakujte sve na neko mesto koje je lako prisutno, na primer u prednje džepove ne u ranac na leđima jer se moćete naći u situaciji da ga ne možete otvoriti ili dohvatiti.
- Obavezno je da neko ide sa vama, ovo je pravilo i za zdrave ljude jer nikad ne znate šta se može desiti. Jako je bitno da vam neko može pomoći u momentima kada se desi neka nepredviđena situacija. Recimo kod ovog vodopada na donjoj sajli ako slučajno kliznete i otvori vam se amortzujuća gurtna, nećete udariti u stene nego završavate u vodopadu i ako ste u tom trenutku sami na penjalištu završili ste karijeru-ugušićete se ili doživeti hipotermiju.
- Ne žurite sa težinskim kategorijama, ja idem maksimalno do C, probao sam D, shvatio koliko je teško i da je za to potrebna veština i snaga. Pogledajte uvek mapu koja pokazuje težinske kategorije pre nego počnete penjati, često se desi da nema dodatnog izlaza i ako već umorni pokušate D ili E kategoriju povrede su neminovne.
- Zaštitna oprema je obavezna! Ma koliko bili sigurni u sebe, uvek ostanite zakačeni za sajlu! Vaš život je vredniji od slikanja za društvene mreže.
Ovaj tekst bi bio predugačak kada bih morao da opisujem sve šta sam doživeo i kako sam se osećao tokom ovog penjačkog kursa, ali jedno je sigurno – pomerio sam svoje granice! U galeriji ispod su slike svih polaznika kursa kao primer kako izgleda ovaj prostor i kroz šta smo sve prošli tokom obuke.
U povratku smo posetili najduži i najvišlji viseći most u Austriji koji je veoma zanimljiv i pruža jedinstveno iskustvo ali nije za one koji se boje visine jer je pod u stvari rešetka kroz koju kad gledate imate osećaj da ispod vaših nogu nema ništa.
Na kraju želim da se zahvalim instruktorima Emilu i Franku, kao i celoj grupi koji su bili sjajni i bodrili jedni druge! Hvala svima puno! Za sve one koji žele da probaju nešto slično – obavezno završite osnovnu obuku, greške mogu biti fatalne !
