Dijabetes tip 1 i skakanje padobranom (skydiving)-moj prvi skok

Njegovo veličanstvo prvi skok iz aviona-nešto što čekam čitavog života da se desi, nešto što me sve ove godine privlači kao najjači magnet na svetu. Prva stavka na mojoj ”To do before you die” listi 🙂

Ima jedna sjajna knjiga koja govori o tim zadnjim danima života, kajanju i propuštenim šansama- ”Razgovori s umirućima” koju je napisala Elisabeth Kübler-Ross. Svako ima neki svoj ”Everest” i ne mora to da bude ekstremna disciplina može to da bude bilo šta što vas čini srećnima i što vas gura napred. Ja mislim da je recimo držanje dobrih glikemija i dugovečan život sa dijabetesom jedan od najtežih poduhvata koji možete ostvariti-svako jutro, svaki dan biti koliko toliko disciplinovan, pored milion prepreka, uspona, padova i tako decenijama, stepenik po stepenik penjati svoj Everest. 

27.04.2025-osvanuo je dan koga čekam čitav život ali i koga se pomalo plašim jer nije isto skakati padobranom kada imate 20 godina, kada ste zdravi i kada imate 50 godina i od toga 27 godina dijabetes tip1. Ali bez obzira na sve neću da se kajem što nisam probao i neću da dozvolim da me dijabetes spreči da ostvarim svoje snove. Što bi rekao Balašević “U oblacima ne živi niko. Samo neostvareni snovi.” Obećao sam samom sebi i svom dijabetologu da su uslovi da bi skakao u budućnosti dobre glikemije i odsustvo komplikacija bolesti. Čim jedno od to dvoje ne budem mogao da ispunim prestajem. I to obećanje me veoma motiviše da moj dijabetes još bolje kontrolišem.

”Nino uđi u avion, opusti se, ne razmišljaj puno, potrudi se da ispoštuješ dogovorene procedure i to je to. Daj sve od sebe u tom momentu, ne brini, biće sve u redu. I nemoj slučajno da gledaš video snimke na You Tube-u pre skakanja, to nikako!” Preterano razmišljanje u padobranstvu nije poželjno, naročito kod početnika jer realno svaki put kada iskočite iz aviona postoji mogućnost da poginete ali na našu sreću kada usporedimo sa vožnjom automobila statistika govori ovako:

• Padobranstvo deluje opasnije, ali je zapravo statistički sigurnije od vožnje automobila, naročito kada se uzmu u obzir mere bezbednosti, profesionalna oprema i obuka.

I tako sam uradio-kada je avion dostigao visinu od 4000m, pilot je dao znak, vrata su se otvorila i nije bilo više povratka nazad. Izašao sam na stepenik izvan aviona i zajedno sa dva instruktora skočio u nepoznato. Par sekundi stravičnog ubrzanja  i paljenja svih mogućih lampica u glavi do momenta stabilizacije, kontrola visine i okoline, tri puta proba hvatanja ručice za otvaranje padobrana, dolazak na 2000m, 1900, 1800, 1700, povlačenje ručice i otvaranje padobrana. U tih 3-5 sekundi se dešava usporavanje sa nekih 190-200km/h na 20-30km/h i kaiševi se bukvalno urezuju u telo. I posle sve te buke i stresa odjednom se pojavljuje momenat tišine i blaženstva. Proveram da li se padobran otvorio kako treba, da li je upravljiv, gde su ostali padobranci da ne bi slučajno došlo do sudara u vazduhu. Sami let i sletanje su jako dobro prošli, samo sam kliznuo niz mokru travu. 

Glikemija mi je pre skoka bila 10.1 mmola a posle skoka 11 mmola-preveliko uzbuđenje oko svega i tu davanje insulina nije pametno niti će puno da pomogne jer hormoni rade svoje.  Insulinsku pumpu nisam nosio u avion niti ću je u budućnosti nositi a razlozi su:

• kaiševi od padobrana je pritiskaju, jednostavno nema mesta za nju
• postoji mogućnost da se ošteti pri samom otvaranju padobrana i pri sletanju
• usled nagle promene visine i pritisaka postoji mogućnost da neka količina insulina biva istisnuta u podkožno tkivo, pogotovo ako ima vazduha u kateteru
• mogućnost hipoglikemije je jako mala jer adrenalin podiže glikemije a čitavi skok od momenta poletanja pa do povratka na zemlju traje oko pola sata
• naravno ukoliko imate hipoglikemiju pre skoka nećete ući u avion nego ćete sačekati na zemlji da se glikemije vrate u normalne vrednosti

Verovatno će vam oni iskusni padobranci reći o svom prvom skoku ”ma nije to ništa” ali verujte mi onaj momenat kada se na 4000m otvore vrata aviona i kada vas ”zapljusne” jak hladan vetar je neopisiv rečima. Što bi rekao naš glavni instruktor i pilot aviona Saša-to vam je moji dragi učenici čist strah! I sve do otvaranja vrata je ”nekako lako” ali kada se ona otvore i kada dodje momenat da uz prethodno dogovorenu proceduru stanete na stepenik koji se nalazi van aviona i kada znate da više nema nazad-tih par sekundi vam čitav život prodje kroz glavu.  To odvajanje od aviona i skok u prazan prostor gde nakon nekoliko sekundi dostižete brzinu od skoro 200 km/h bih najlakše opisao kao ZASTRAŠUJUĆI! To je jedan totalni overload svih mogućih senzora jer sve što se dešava sa nama u tim prvim trenucima mi ljudi jednostavno nismo stvoreni. Postoji jedna odlična knjiga na tu temu koju je napisao Brian Germain-Transcending Fear: The Doorway to Freedom, kombinacija ličnog iskustva i naučnog uvida, u kojoj Brajan nudi praktične metode za prevazilaženje straha i naglašava važnost smirenosti kao ključa za individualni i kolektivni opstanak.

Otvaranje vrata aviona ovde možemo shvatiti kao metaforu za bilo šta u životu jer kao što znamo-život nije ravna linija, sastavljen je od  uspona, padova i strahova sa kojima moramo svakodnevno da se borimo. Savet koji mi je dao moj drug Moske, iskusni padobranac 63. padobranske brigade ”samo kontroliši strah Nino…svi se plaše ali kontrola straha je hrabrost”. Svi znamo da ne ide to preko noći ali već drugi skok mi je bio psihički lakši gde sam dobro odradio izlazak iz aviona sve do stabilizacije i otvaranja padobrana koje je bilo malo ”grublje” nego prošli put gde me G-sila razvalila. Sletanje i sam prilazak aerodromu sam zeznuo zbog moje loše procene gubitka visine-tamo gde sam trebao biti na visini oko 100m ja sam bio na 180m, levo je pista gde poleću avioni a pravo ako nastavim slećem na hangare što bi verovatno prouzrokovalo povrede.  Uradio sam okret za 180 stepeni i usmerio se ka obližnjoj livadi koja je jedno 20m od lokalnog puta gde prolaze automobili. Uplašivši se da ne sletim na taj put gde bi neki auto mogao da me udari uradio sam nešto što nije pametno-napravio sam nagli zaokret na desno i doveo sebe u mogućnost povrede koja se na sreću nije desila. Povukao sam ”kočnice” prerano i tresnuo od zemlju ali na sreću i odmah ustao sa podignutim palcem na gore da bih dao znak ostalima da je sve ok. Trebao sam se prizemljiti gde je crveni krug a ja sam završio gde je žuti krug 🙂 Sasvim normalna situacija za početnika, bitno je da nema povreda. Idemo dalje! 

Svaki skok se upisuje u učeničke dokumente i pored nje u knjigu skokova gde instruktor opisuje izvođenje, upućuje na dobre i loše stvari i daje dozvolu za sledeći. Ukoliko je učenik napravio veliku grešku skok se ponavlja. 

Treći skok je momenat gde me instruktor nakon zajedničkog izlaska iz aviona pušta samog da se stabilizujem i otvorim padobran. S obzirom da taj skok predstavlja prekretnicu, u dogovoru sa mojom AFF instruktorkom Mihaelom koja i sama radi u vazdušnom tunelu ”FlyStation” u Minhenu, odlučujemo da uradimo 15 minuta usavršavanja, što otprilike predstavlja 15 skokova slobodnim padom. Da dobro ste pročitali, instruktorkom i moram da priznam oduševljen sam njenom smirenošću i željom da mi objasni sve detalje vezane za padobranstvo. Mislim da muškarcima ego remeti mnoge stvari dok je kod Mihaele drugačije-smirena je i vodi računa o svim bitnim detaljima. 

Bilo je to veoma korisno potrošenih 15 minuta gde sam naučio da ne smem ništa naglo da radim jer svaka mala promena položaja tela može da me izbaci iz ravnoteže a kao početniku to može stvoriti velike probleme u vidu gubitka stabilnosti i neželjenih rotacija. 

Vazdušni tunel je izuzetno koristan za AFF (Accelerated Free Fall) početnike iz nekoliko ključnih razloga:

1. Bezbedno okruženje za vežbu

U vazdušnom tunelu se početnici mogu postepeno upoznavati sa položajem tela, bez rizika padobranskog skoka sa visine. Nema potrebe za avionom, visinom ni otvaranjem padobrana — sve se dešava u kontrolisanom, sigurnom prostoru.

2. Brže usvajanje pravilne tehnike

Tunel omogućava mnogo više ponavljanja u kratkom vremenu. Umesto da se uradi jedan skok pa čeka sledeći, u tunelu se odmah vežba više puta, što ubrzava usvajanje pravilnog položaja tela, ravnoteže i koordinacije.

3. Ispravljanje grešaka u realnom vremenu

Instruktori se nalaze odmah pored učenika i mogu fizički korigovati telo i dati instrukcije u letu, što nije moguće u slobodnom padu sa visine.

4. Izgradnja samopouzdanja

Početnici koji koriste tunel pre pravih skokova ulaze u avion sa više samopouzdanja, jer su već osetili “slobodan pad” i znaju kako im telo reaguje.

5. Efikasnost i ušteda vremena i novca

Iako tunel može delovati skup, često se isplati jer omogućava da kandidat položi AFF nivoe brže i sa manje potrebnih ponovljenih skokova, što dugoročno štedi i novac i vreme.

Spreman sam za treći skok koji će ako to vreme dozvoli biti sledećeg vikenda i gde ću po prvi put na kratko ploviti nebom bez instruktora. Mnogi polaznici hoće što brže da završe kurs i skaču po pet skokova dnevno ali ja to sve radim sporije jer želim da uživam u čitavom putu ka sticanju padobranske licence. ”Blue skies!”