My way
Dijabetes je došao u moj život kao grom iz vedrog neba. Mnogima zvuči čudno kada kažem da je za mene ovaj svet postao lepši od tog momenta. Bolest jeste zatvorila jedna vrata u mom životu ali i otvorila druga, mnogo veća i lepša. Život iza tih vrata ima više smisla i pravih vrednosti.
Sve ove godine se trudim da tu moju vulkansku energiju prenesem i drugima. Da im pokažem da život sa dijabetesom može biti apsolutno normalan i da im ne treba predstavljati prepreku ka ostvarivanju vlastitih snova. Davne 2007g. napravio sam web sajt ”Pobedi dijabetes” koji je doduše prvo bio sa domenom .org pa onda .rs, pa sam pisao sajt na nemačkom jeziku besigediabetes.de da bih zadnjih nekoliko godina pisao sajt na engleskom overrundiabetes.com. Istovremeno sa početkom pisanja bloga počeo sam trčati da bih motivisao i druge osobe sa dijabetesom da promene svoje životne navike. Zamislite da je dijabetes jedan drveni tronožac čije su tri noge ishrana, terapija i fizička aktivnost. Tronožac je stabilan samo ako ima sve tri noge, ako bilo koja od njih nedostaje on će da padne, tako je i sa dijabetesom – ako želite da živite dugo i zdravo sa što manje komplikacija bolesti onda morate voditi računa o ishrani, terapiji i fizičkoj aktivnosti. Treba svakodnevno, rekreativno do kraja života da trenirate pre svega onaj sport koji vas čini srećnim i u kome stvarno uživate. Osmislio sam parolu ” Dijabetes je maraton a ne sprint” sa kojom sam svima (pacijentima i doktorima) hteo da ukažem da je dijabetes bolest o kojoj svakodnevno morate voditi računa čitavog svog života. Mnogi to zaboravljaju a posledice svi dobro znamo. Osobe sa dijabetesom se često susreću sa nekim oblikom diskriminacije i mnogi zbog toga imaju puno problema u svakodnevnom životu. Ona je najčešće vezana za neznanje onih koji diskriminišu i zato je jako bitno ako želimo nešto da promenimo moramo puno raditi na edukaciji čitavog društva . Ja mislim da je internet savršen za to i pruža nam se neverovatna prilika da kroz društvene mreže i web sajtove menjamo pogrešnu sliku o osobama sa dijabetesom!
Trčanje sam odabrao jer je jedan od najstarijih sportova i za mene predstavlja oličenje slobode. Pre svega neovisni ste o sportskim objektima i terminima, ne treba vam neka skupa oprema, možete trenirati bilo kada i bilo gde.
Moj svakodnevni život je veoma dinamičan i teško sam uspevao da održim dobru kontrolu glikemije. Zbog toga sam 2009-te prešao na insulinsku pumpu. Iskreno, bojao sam se kako ću da se naviknem na život sa ovom spravicom. Svakodnevna trčanja, vožnja bicikle a pogotovo planinarenja kroz teže prohodne terene-da li ću moći i dalje da nastavim normalan život ili će me pumpa ograničiti u tome?
Gotovo neočekivano, veoma lako i jednostavno pumpa je postala deo mene i čini mi se kao da je nosim od rođenja. Zajedno smo prošli najteže i najlepše momente, istrčali puno trka i prepešačili puno planina i kanjona. Ona mi omogućava da moji snovi postanu stvarnost. Da budem dobar otac, prijatelj, normalan građanin ovog sveta. Gotovo svi oni koji me ne poznaju ne bi rekli da sam dijabetičar, svakodnevnim postupcima i fizičkim aktivnostima razbijam im klasičnu sliku o hroničnom bolesniku-oni obično zamišljaju čoveka koji većinu svog vremena provodi u bolnici ili u krevetu a ne nekog ko diše punim plućima i u isto vreme služi zdravim pojedincima kao primer kako bi trebalo da žive.
Insulinska pumpa mi daje veću slobodu u životu jer bolje kontrolišem glikemije i hipoglikemije. Bolja kontrola dijabetesa znači više snage, volje, jedne kompletne opuštenosti koja je veoma bitna. Iako sama pumpa deluje veoma nežno ja problema u njenom radu nisam imao. Trideset i četri maratona koje sam istrčao sa pumpom dovoljno govore o njenoj izdržljivosti.
Ono što me danas raduje jeste da se na osobe sa dijabetesom sve manje gleda kao na osobe sa posebnim potrebama i da je nivo diskriminacije u društvu smanjen. Na trkama više nisam jedini a mnogi su shvatili da je svakodnevna umerena fizička aktivnost veoma bitna za njihovo zdravlje. Lečenje dijabetesa postaje sve kvalitetnije i pristupačnije. Sve više mladih ljudi javno govore o svojim problemima, osnivaju se razna udruženja i klubovi.
Jedan kvalitetan i dugotrajan život sa dijabetesom je i te kako moguć danas i jako je bitno da to shvate svi pacijenti baš kao i kompletno društvo, da su se vremena promenila i da danas imamo dobre insuline, insulinske pumpe, senzore i ogromnu količinu dobrih i korisnih informacija sa interneta, društvenih mreža te stoga više nema razloga i opravdanja da neko ima loše regulisan dijabetes!
Dijabetes je došao u moj život kao grom iz vedrog neba. Mnogima zvuči čudno kada kažem da je za mene ovaj svet postao lepši od tog momenta. Bolest jeste zatvorila jedna vrata u mom životu ali i otvorila druga, mnogo veća i lepša. Život iza tih vrata ima više smisla i pravih vrednosti.
Sve ove godine se trudim da tu moju vulkansku energiju prenesem i drugima. Da im pokažem da život sa dijabetesom može biti apsolutno normalan i da im ne treba predstavljati prepreku ka ostvarivanju vlastitih snova. Davne 2007g. napravio sam web sajt ”Pobedi dijabetes” koji je doduše prvo bio sa domenom .org pa onda .rs, pa sam pisao sajt na nemačkom jeziku besigediabetes.de da bih zadnjih nekoliko godina pisao sajt na engleskom overrundiabetes.com. Istovremeno sa početkom pisanja bloga počeo sam trčati da bih motivisao i druge osobe sa dijabetesom da promene svoje životne navike. Zamislite da je dijabetes jedan drveni tronožac čije su tri noge ishrana, terapija i fizička aktivnost. Tronožac je stabilan samo ako ima sve tri noge, ako bilo koja od njih nedostaje on će da padne, tako je i sa dijabetesom – ako želite da živite dugo i zdravo sa što manje komplikacija bolesti onda morate voditi računa o ishrani, terapiji i fizičkoj aktivnosti. Treba svakodnevno, rekreativno do kraja života da trenirate pre svega onaj sport koji vas čini srećnim i u kome stvarno uživate. Osmislio sam parolu ” Dijabetes je maraton a ne sprint” sa kojom sam svima (pacijentima i doktorima) hteo da ukažem da je dijabetes bolest o kojoj svakodnevno morate voditi računa čitavog svog života. Mnogi to zaboravljaju a posledice svi dobro znamo. Osobe sa dijabetesom se često susreću sa nekim oblikom diskriminacije i mnogi zbog toga imaju puno problema u svakodnevnom životu. Ona je najčešće vezana za neznanje onih koji diskriminišu i zato je jako bitno ako želimo nešto da promenimo moramo puno raditi na edukaciji čitavog društva . Ja mislim da je internet savršen za to i pruža nam se neverovatna prilika da kroz društvene mreže i web sajtove menjamo pogrešnu sliku o osobama sa dijabetesom!
Trčanje sam odabrao jer je jedan od najstarijih sportova i za mene predstavlja oličenje slobode. Pre svega neovisni ste o sportskim objektima i terminima, ne treba vam neka skupa oprema, možete trenirati bilo kada i bilo gde.
Moj svakodnevni život je veoma dinamičan i teško sam uspevao da održim dobru kontrolu glikemije. Zbog toga sam 2009-te prešao na insulinsku pumpu. Iskreno, bojao sam se kako ću da se naviknem na život sa ovom spravicom. Svakodnevna trčanja, vožnja bicikle a pogotovo planinarenja kroz teže prohodne terene-da li ću moći i dalje da nastavim normalan život ili će me pumpa ograničiti u tome?
Gotovo neočekivano, veoma lako i jednostavno pumpa je postala deo mene i čini mi se kao da je nosim od rođenja. Zajedno smo prošli najteže i najlepše momente, istrčali puno trka i prepešačili puno planina i kanjona. Ona mi omogućava da moji snovi postanu stvarnost. Da budem dobar otac, prijatelj, normalan građanin ovog sveta. Gotovo svi oni koji me ne poznaju ne bi rekli da sam dijabetičar, svakodnevnim postupcima i fizičkim aktivnostima razbijam im klasičnu sliku o hroničnom bolesniku-oni obično zamišljaju čoveka koji većinu svog vremena provodi u bolnici ili u krevetu a ne nekog ko diše punim plućima i u isto vreme služi zdravim pojedincima kao primer kako bi trebalo da žive.
Insulinska pumpa mi daje veću slobodu u životu jer bolje kontrolišem glikemije i hipoglikemije. Bolja kontrola dijabetesa znači više snage, volje, jedne kompletne opuštenosti koja je veoma bitna. Iako sama pumpa deluje veoma nežno ja problema u njenom radu nisam imao. Trideset i četri maratona koje sam istrčao sa pumpom dovoljno govore o njenoj izdržljivosti.
Ono što me danas raduje jeste da se na osobe sa dijabetesom sve manje gleda kao na osobe sa posebnim potrebama i da je nivo diskriminacije u društvu smanjen. Na trkama više nisam jedini a mnogi su shvatili da je svakodnevna umerena fizička aktivnost veoma bitna za njihovo zdravlje. Lečenje dijabetesa postaje sve kvalitetnije i pristupačnije. Sve više mladih ljudi javno govore o svojim problemima, osnivaju se razna udruženja i klubovi.
Jedan kvalitetan i dugotrajan život sa dijabetesom je i te kako moguć danas i jako je bitno da to shvate svi pacijenti baš kao i kompletno društvo, da su se vremena promenila i da danas imamo dobre insuline, insulinske pumpe, senzore i ogromnu količinu dobrih i korisnih informacija sa interneta, društvenih mreža te stoga više nema razloga i opravdanja da neko ima loše regulisan dijabetes!
