Krajem februara učestvovao sam po četvrti put na Kristal maratonu koji je nakon nekoliko godina pauze održan po petnaesti put. Dva puta sam trčao 42.25km i evo sad po drugi put 22.75km a mislim da će sledeća dva puta biti 9.75km jer mi se čini da bi zbog same konfiguracije staze bilo najlepše juriti nekim bržim tempom 🙂
Sjajna trka, jedna od najboljih i najinteresantnijih koje sam trčao jer od momenta ulaska u lift koji vas spušta 500m duboko u rudnik soli preko vožnje kamionom kroz tunele do ogromne dvorane gde je sam sam start i cilj trke uzbuđenje ne prestaje. Ako ikako imate mogućnosti posetite ovaj sportski događaj jer je zbilja jedinstven i poseban. Temperatura je konstantna preko čitave godine na nekih 21-28°C a vlažnost vazduha veoma niska tako da su uslovi za trčanje odlični. Nigde u Evropi u februaru ne možete trčati maraton na +20°C.
Novembar i decembar skoro ništa nisam trčao već sam samo odlazio na crossfit tako da mi je trebala pomoć Vladimira Savića sa kojim sam trenirao dva meseca i zahvaljujući njemu nisam preterivao sa treninzima što bi me sigurno odvelo u povredu ili pad imuniteta jer je napolju ipak zima i temperature su često bile ispod nule.
Ono što ja često preporučujem osobama sa dijabetesom da tokom treninga simuliraju razne kritične situacije kao što je na primer hipoglikemija da bi naučili kako da se iz nje povrate na siguran način jer svako reaguje drugačije i univerzalno rešenje ne postoji. Jedva ste dobili startninu koju ste skupo platili i desi vam se hipoglikemija u sred trke-to apsolutno ne treba biti razlog odustajanja ali ponašanje u takvim situacijama mora da se nauči. Upravo iskustvo koje sam stekao kroz silne trke i neželjene situacije koje su mi se na njima dešavale su mi pomogle da završim i ovaj polumaraton, koji je trebao biti jedna rutinska trka ali bila je sve samo to ne. Krenuo sam negde na tempu oko 05:17 i prva dva kruga je bilo sve odlično, noge lagane, atmosfera i ambijent vrhunski. Trči se 7 krugova dužine 3.25km tako da to na kraju bude 22.75km što je malo duže od klasičnog polumaratona a pri tom se nabere nekih 350m nadmorske visine jer je konfiguracija terena gore-dole. Podršku su mi davali Tinka, Mila i stari maratonski vuk, moj dragi prijatelj-Jovica Stojanovski ’’Tajfun’’ i njihovo navijanje je bilo presudno u delu trke gde sam se borio da preživim.
Nakon drugog kruga počinje hipoglikemija koja je trajala negde oko pola sata i tokom koje sam ja čitavo vreme naizmenično hodao i trčao jer odustajanje nikad nije bila opcija-ni na jednoj trci nisam odustao ma koliko mi je teško bilo. Red dekstroze, red slatkog pića i tako ko zna koliko rundi i jedva sam se povratio. Bio sam u zoni rizika jer mi je glikemija bila oko 3.2 mmola ali ogromno iskustvo u ovakvoj situaciji mi je pomoglo da ne odustanem. Zdravi trkači ne znaju kako je trčati sa tako niskim šećerom u krvi-prvo nije pametno a drugo osećaj je kao vučete teg od sto kilograma za sobom jer u mišićima nema skoro ništa što bi oni mogli trošiti kao energiju. Patnja u pravom smislu reči praćena blagim gubitkom ravnoteže i nemogućnosti da trčim pravo. Malo hodanja, malo trčanja, to su momenti gde psiha puca ma koliko psihički bili jaki jer se mišići nogu grče i koliko god vi želite napred to ide jako teško, sve dok glikemija u krvi ne poraste.
Nakon pola sata uspeo sam nekako da se povratim i završim trku u vremenu 02:27:32, na 110-om mestu od 158 učesnika, prosto neverujući šta se sve neplanirano izdešavalo ali to je sve život i kao što sam na početku rekao-treba biti spreman i na takve situacije. Pola sata kasnije od planiranog vremena sa glikemijom oko 6mmola, totalno praznih depoa ali nije bio DNF, koliko je to veliki uspeh mogu shvatiti samo oni koji su bili u sličnim situacijama. Sve u svemu još jedan polumaraton je istrčan, još jedna pobeda i jedno novo iskustvo za mene koje se na sreću dobro završilo.
